Краљица Драгиња Обреновић рођена је у Горњем Милановцу 11/23. септембра 1866. године,  од оца Пантелије Луњевице (1840–1887) и мајке Анђелије (1845–1893), рођ. Кољевић.

Породица Милићевић из које Драга води порекло потиче из Црне Горе, одакле су се најпре доселили у новопазарски крај, а потом и даље у село Луњевица у рудничком округу. Име родоначелника није познато, осим старог презимена Милосављевић које је породица некада носила.

Никола Милићевић (1767–1842) рођен је у селу Луњевица, од оца Милића и мајке Ђурђије.  Заједно са војводом Миланом Обреновићем био је један од познатијих трговаца стоке у рудничком округу. Током Првог српског устанка углавном је новчано помагао устанике, док је његово учешће у борбама било незнатно.

Заједно са осталим устаницима учествовао је подизању Другог српског устанка у Такову. По његовом завршетку постављен је за председника Окружног таковског суда и унапређен у чин почасног мајора. Умро је у Луњевици и сахрањен поред цркве манастира Вујан недалеко од Горњег Милановца.

У браку са Ђурђијом (1804–1881),  рођ. Чарапић,  Никола је имао шесторо деце, синове: Димитрија, Илију, Пантелију и Милана, као и ћерке: Јелену и Марију.

Пантелија Луњевица, петорођено дете Николе и Ђурђије, је захваљујући добром имовинском стању родитеља имао одлично школовање, најпре у Луњевици и Крагујевцу, а потом на Војној академији, коју је у једном тренутку морао да напусти због лошег здравља. Своју каријеру је наставио као чиновник. Био је начелник Рудничког среза, Јасеничког среза, као и начелник шабачког округа. У својој даљој каријери био је управник града Београда, а након краткотрајног времена проведеног у пензији, поново је реактивиран и постављен за начелника ужичког округа. Године 1884. поново је пензионисан и са породицом се сели у Београд, где је провео последње године живота. Након упокојења, његове посмртне остатке пренела је у манастир Вујан сестра Јелена.
 
Пантелија се оженио врло млад. У браку са Анђелијом је имао шесторо деце, синове: Николу и Никодија, и ћерке: Христину, Драгињу (Драгу), Ђурђину и Војку.

Драга је своје детињство до навршене осме године провела у Горњем Милановцу, након чега је отац уписује у основну школу у Београду. Школовање јој је омогућило добро имовинско стање родитеља, а посебно оца Пантелије који је имао одлична примања у служби. Са навршених тринаест година уписује се у „Церманкин завод“ у Београду где је научила више страних језика, међу којима су руски, француски и немачки. Осим језика изучавала је свирање, играње, лепо понашање, ручне радове, цртање и креирање. Учење страних језика касније ће јој помоћи у превођењу књига, као и писању романа и приповедака. Још док се школовала, Драга се по први пут заљубила у Богдана Поповића, потоњег писца и члана Српске краљевске академије.

Нажалост, лоше здравствено стање у коме се налазио, али и будућа имовинска сигурност породице натерало је Пантелију да ћерку, веома младу вери, а потом уда за рударског инжењера Светозара Машина, који је, да жалост буде већа, био дупло старији од Драге. Венчање је обављено у храму Св. Вазнесења Господњег у Београду, 15/27. августа 1883. године.  Овај Драгин брак трајао је веома кратко. Постоји више извора о томе како је Светозар умро, а у оном за који се сматра да је вероватно тачан, наводи се да је, док је градио пут кроз Горњачку клисуру, био затрпан одроном земље са стрме обале испод које се налазио. Ово се догодило 21. маја/2. јуна 1885. године.
 
Да би обезбедила егзистенцију својим сестрама, браћи и себи, почела је преводити приче са француског и немачког језика и објављивати их у листу „Домаћица“. Потписивала се псеудонимом „Рудничанка“. Показала се као добар новинар и једно време била стални члан редакције листа „Застава“.

Након смрти родитеља, Драга је била старешина породице, јер се родитељски старала о млађим сестрама и браћи. За њу је Милан Јовановић Стојимировић рекао да она „никакав рђав глас није уживала, нити се ма шта рђаво икада говорило о њој да би њени биографи могли од ње правити жену сумњивог морала“.
 
Још један доказ ове приче је краљица Наталија. Она сигурно не би узела Драгу за дворску даму да није знала да је она била радо примана и радо виђена београдска личност, са свим особинама које прате једну даму. У међувремену, Драга је имала могућност да се још два пута уда, и то оба пута за Французе. Први пут то није учинила због противљења родитеља младог инжењера, док се другог пута сама предомислила, иако је у питању био један аристократа.
 
Веома утучена што никада није могла да се уда за човека кога воли, Драга се повукла у себе, што је на све који су желели да са њом успоставе контакт остављало погрешан утисак. Чинило им се да је она горда и неприступачна жена. Управо из овакве њене непопуларности рађала се мисао да је била хладна, одмерена, тактична, горда, стрпљива и памтљива дама – неваљала жена. Али, улога оца и мајке, која јој је судбински била предодређена, истицала је њене моралне и педагошке особине.

То је приметио и млади краљ Александар који је, у разговорима са њом, увек могао да јој се повери и каже шта га оптерећује. Овакав њихов однос полако је прерастао и у интимну везу коју касније више нико није могао да прекине. Многи историчари су наглашавали да је та веза била неприродна и да је Драга искористила своје умеће да, користећи краљеве комплексе, у потпуности загосподари њиме. Уистину, већина њих је заборавила да изнесе једну веома битну чињеницу. Драга никада није иницирала брак са Александром и дуго се противила удаји.

Како било, они су већ у пролеће 1897. године постали љубавни пар, а коначну одлуку да се ожени Драгом краљ Александар је донео боравећи у Мерану,  крајем 1899. године. У исто време тамо су боравиле и сестре Луњевица, Христина и Драга.  Током већ познатих догађаја краљ Александар се верио, а потом и венчао са краљицом Драгом.

Само месец дана након венчања објављено је да је краљица у другом стању.  Многи су посумњали у овакву вест, али коначну потврду је дао француски доктор Коле. Он је Драгу два пута прегледао уз асистенцију дворског лекара Величковића.  Констатовао је да је краљица трудна између четири и пет недеља, а потом издао уверење које су потписала оба доктора.

Крајем априла 1901. године краљицу Драгу су поново прегледали доктори. Овога пута то су били проф. В. Сњегиерев и проф. А. Губарев. Они су констатовали да не постоји крај трудноће нити поодмакла трудноћа, али нису искључили могућност да краљица у међувремену није имала компликације које су могле довести до њеног прекида.
 
Овакав развој догађаја Драгини непријатељи су искористили да констатују да је она нероткиња, и да не може да подари престолонаследника Србији. Може се сматрати да су и извештаји са обдукције након Мајског преврата били фалсификовани, а до таквог закључка се дошло на основу обдукционог налаза краља Александра у коме је наведено да је имао лобању дебелу 11 милиметара, што је одлика „блесавих“ људи. Да ли је такав извештај могао констатовати и потписати било који лекар?

Већ постојећа нетрпељивост према краљици Драги, али и одређених политичких и војних кругова у земљи наговештавали су могућност великих промена које су могле угрозити династију Обреновића, али и саму Србију.

И сам приметивши каква се опасност спрема, председник српске владе, генерал Цинцар Марковић вршио је притисак на краља Александра да, ако Драга ускоро не подари наследника династији, он мора да се разведе од ње.

Краљ се дуго опирао овом притиску, али је временом почео да попушта. То је био тренутак да се председник Владе обрати краљици Драги. Уверавао је да због свога тренутног стања због кога не може да рађа, а према савету лекара, мора да оде у Франценсбад  на лечење. У супротном, према Уставу, ако за три године од момента ступања у брак не буде имала деце, мораће да оде са престола.

Краљица Драга је пристала, рекавши да ће у интересу династије, престола и мира у земљи отићи на лечење.  На овакав корак она се одлучила и након савета новог дворског лекара, познатог акушера и гинеколога др Николе Хаџи Николића.  Одлазак је био известан и заказан за 5/17. јун 1903. године када је краљица Драга заједно са генералом Цинцар Марковићем требало да отпутује у поменуто лечилиште.

Догађаји од 29. маја/11. јуна 1903. године прекинули су неизвесност која је владала у Србији. Да се којим случајем Драга нашла ван Србије, одмах би била објављена већ унапред припремљена прокламација којом би јој се забранио повратак у земљу, а у исто време предузете све мере за што хитнији развод краља од краљице. Драги би била обезбеђена доживотна помоћ, али само под једним условом. Да се никада не врати у Србију. Историја се, нажалост, није могла променити. Краљ и краљица су убијени изразито свирепо, што ће остати забележено као један од највећих злочина који је почињен над члановима неке европске владарске породице.