Кнез Михаило Обреновић родио се 4/16. септембра 1823. године у Крагујевцу, у Шареном конаку, који је насупрот Милошевом и Амиџином конаку, био место у коме су, осим кнегиње и деце, становале и дворске даме.
Детињство је провео у месту рођења, али и у Пожаревцу и Београду, увек уз мајку кнегињу и старијег брата кнеза Милана, наследника српског престола. Владавина кнеза Милоша, али и време у коме је живео, учинила је Михаила зрелијим за свој узраст и свеснијим положаја у коме се налазио.  

Након очеве абдикације, заједно са њим прелази на имања у Влашкој, где се неће дуго задржати. Његов брат, кнез Милан Обреновић II, умире након само 26 дана владавине и Србија остаје упражњеног престола. Уставобранитељи доносе одлуку да се од некадашњег српског кнеза затражи дозвола да млади кнежевић дође у Србију и преузме престо. Ишло се толико далеко – да кнез Михаило буде отет уколико не добију позитиван одговор.  Ипак, тако нешто се није догодило јер га је кнез Милош добровољно пустио и он је ступио на српски престо. Младост, неискуство и стална жеља противника династије довела је до тога да је морао врло рано да напусти Србију, 25. августа/6. септембра 1842. године и престо по први пут препусти Карађорђевићима.  Ван Србије провео је пуних 17. година, али се у Србију поново враћа заједно са оцем, кнезом Милошем, који је одлуком Светоандрејске скупштине од 11/23. децембра 1858. године поново преузео српски трон. У Бечу је сачекао да му отац ступи на тло Србије, а онда је 14/26. јануара 1859. године допутовао у Смедерево.

Након смрти кнеза Милоша, кнез Михаило долази на власт са већ готовим програмом, који је за циљ имао потпуно ослобађање од Турака и стварање једне савремене српске државе.  Посебну пажњу кнез Михаило је посветио снажењу законодавства и реформи војске. Након ступања на власт, у престоној беседи којом је отворио Преображенску скупштину 7/19. августа 1861. године, кнез Михаило је истакао следеће:

„Срби! Преда Мном стоји тешки задатак. Унутрашњи раздори, непоштовање права ближњега, гажење закона и малоуваживање власти, освете и гоњења растроили су отечество наше, и задржали га у великом назадку. Ја ступам на престо књажески с тврдом вољом, да зла ова искореним у земљи нашој: да оснујем владу која ће, снабдевена свом потребном влашћу и силом, умети одржати себе у уважењу, законе земаљске у снази, и задобивена права у поштовању… Докле је књаз Михаил на влади, нека сваки зна, да је закон највиша воља у Србији, којој се сваки покоравати мора… Код нас је до сад политика била једина забава свију, без разлога, класа житељства: за плугом и за тезгама, у канцеларији за асталом и у меани на ћепенку; а о ономе, од чега биће државе – а са њоме и свију нас – зависи: слабо је ко мислио.“  

У истој беседи кнез Михаило помиње и потребу установљења народне војске са којом би Србија осигурала своју сигурност и одбрану. Законом из августа 1861. године сви мушкарци од двадесете па до педесете године живота били су обучавани за војну службу у местима у којима су живели. Захваљујући тим мерама Србија је са популацијом од 1.138.000 становника које је имала 1863. године могла да регрутује 90.000 војника.  Иза те народне војске и наоружања целокупног народа тада се крила главна тачка програма кнеза Михаила, а то је рат за коначно ослобођење од Турака.

Инцидент на Чукур чесми од 3/15. јуна 1862. године, након кога је отпочело турско бомбардовање Београда, кнез Михаило је искористио да захтева потпуно турско повлачење. На сцену је ступила Михаилова мудра спољна политика која је умногоме допринела да Србија путем дипломатије још више закорачи ка коначној независности.

Повратком Обреновића у Србију 1859. године, Цвети су проглашене за народни празник. На Духове, 23. маја/4. јуна 1865. године навршавало се педесет година од таковског устанка. Кнез Михаило је свим живим учесницима устанка доделио споменицу која је у част овог великог догађаја добила назив Таковски крст.  

Захваљујући великим напорима и вишегодишњој дипломатској активности, 6/18. априла 1867. године на Калемегдану је прочитан султанов ферман којим се Србији препуштају градови који су до сада били са турском посадом. Али Риза-паша је предао кључеве Београда кнезу Михаилу који је потом на коњу свечано ушао у град. Српска чета је сменила турске страже, а на београдској тврђави истакнуте су српска и турска застава.  

Годишњи порез који је Србија плаћала Османском царству и турска застава на Београдској тврђави били су једини знаци да је Србија номинално поданик Османског царства. Без обзира на то што су прилике у земљи бивале све боље и што се Србија, захваљујући умешној владавини кнеза Михаила, скоро у потпуности ослободила турског јарма, противници Обреновића, под маском незадовољства његовом владавином, склопили су заверу са циљем да се кнез убије.

У среду 29. маја/10. јуна 1868. године око 5 часова поподне кнез Михајло се у пратњи свога ађутанта Светозара Гарашанина у кочијама упутио ка Топчидеру и даље до Кошутњака. Код Кошутњачке капије кнеза су дочекале његова стрина, Томанија Обреновић, њена ћерка Анка и унука Катарина Константиновић. Одатле су се пешице сви заједно упутили у Кошутњак стазом која је водила ка једном пропланку. Исту стазу је, по кнежевом наређењу, просекао управник топчидерске економије, а на врху пропланка поставио клупе. Занимљиво је да за постојање ове стазе нико није знао. Такође, док је кнез боравио у Кошутњаку, тамо нико није пуштан. Пошто је стаза била уска, једва да су две особе могле ићи упоредо. Из тог разлога кнез је ишао напред са Катарином, потом иза њих Анка, а за њом Томанија коју је испод руке водио капетан Гарашанин. Иза свих њих ишао је дворски помоћник Мита Тимарчевић, који је носио огртаче кнез Михајлових рођака. У једном тренутку сви су угледали три непознате особе како стоје, двојица с једне, а трећи с друге стране стазе. Видевши кнеза, сва тројица су левом руком поскидали капе, док су у исто време десну руку држали иза леђа. У први мах изненађен, кнез Михаило је застао, а онда им отпоздравио са намером да настави пут. Не одмакавши ни један корак, један од двојице који су упоредо стајали, подигао је револвер десном руком и опалио право у кнежев потиљак. Већ смртно рањен, Михајло је поклекао и кренуо да пада лицем према земљи. Међутим, други нападач, који је имао скривену сабљу, њоме је ударио кнеза по челу и од силине ударца он је пао на леђа. Уследило је право масакрирање већ мртвог кнеза. На лицу и глави имао је велики број посекотина и смртних повреда. Покушавши да заштити кнеза, Анка Константиновић је, у сукобу са једним од убица, и сама смртно страдала од куршума који је погодио њену слепоочницу. Истом приликом били су рањени ађутант Светозар Гарашанин и дворски момак Мита Тимарчевић.  

Осим убица, Косте и Павла Радовановића, који су убрзо ухваћени, у убиство су били умешани и Ненадовићи, сродници збаченог кнеза Александра Карађорђевића. Брат кнегиње Персиде Карађорђевић, Сима Ненадовић, донео је из Пеште за Београд новац који је био намењен за организацију убиства.  Сви завереници су изведени на саслушање истог дана, а потом осуђени на смрт. Стрељани су у поноћ на Карабурми.

У понедељак, 3/15. јуна 1868. године, након одржаног опела, кнез Михаило је сахрањен у Саборној Цркви, у гробници у којој почивају земни остаци његовог блаженопочившег оца кнеза Милоша Обреновића.