Кнегиња Јулија Обреновић рођена је 26. августа/7. септембра 1831. године у Бечу, у старој мађарској племићкој породици. Била је једина ћерка грофа Ференца Хуњадија де Кетељија и грофице Јулије Зичи де Зич ет Васонке.

Имала је три брата: Ласла, Коломана и Вилмоса.

Одрасла је и васпитавана у високом аристократском друштву, у средини немачко-мађарског племства. Кретала се у високим бечким круговима, у којима се обраћала пажња на старину рода, богатство, раскош, а нарочито на понашање у високом друштву. Њена породица је водила порекло од чувеног Јована Хуњадија,  али без обзира на порекло није располагала богатством. Ипак, породица је поседовала славно име и имала девојку која је пленила својом младошћу и особитом лепотом.
О томе како су се упознали кнез Михаило и грофица Јулија није било неког помена, али ипак се зна да је на њиховом познанству много урадио кнежев придворни лекар, доктор Пацек.  Познато је да су и пре брака, почетком 1853. године, кнез и грофица живели не само у истој улици, него су били и суседи – кућа уз кућу.

Месец дана пре свога двадесет другог рођендана, 20. јула/1. августа 1853. године, грофица Јулија Хуњади де Кетељи удала се у руској цркви за кнеза Михаила Обреновића.
 
Након свадбеног пута кнез Михаило је са кнегињом посетио кнеза Милоша. Још тада, стари кнез се уверио у њихову љубав. Посебно га је изненадила Михаилова преданост Јулији. Њен утицај на кнеза Михаила није јењавао ни  његовим другим доласком на престо Србије 1860. године. Нажалост, јавно мњење није било благонаклоно према кнегињи. Повод за то, посебно за оне који су себе називали пријатељима Обреновића, било је жаљење што кнегиња нема деце, што је друге вере, што не познаје српске обичаје, и на крају што не зна српски језик. Желели су да се кнез поново ожени, или бар да захтева од кнегиње да промени веру. Гласине су стизале до кнежевског пара па је кнез Михаило гневан, једном приликом рекао свом председнику министарског Савета, Илији Гарашанину: „Ја ћу пре Србију напустити него што ћу икад од моје жене што тако захтевати. Ја сам знао, кад сам је узео, да је она католичке вере, да није Српкиња и да не познаје српске обичаје“.
 
Јулија се уз кнеза увек појављивала на великим свечаностима. За Нову, 1861. годину, била је са кнезом у Саборној Цркви, одстојала службу и саслушала беседу младога калуђера Никанора Зисића. Те исте године, 6. јануара, српски официри приредили су бал код „Српске Круне“ у част кнеза и кнегиње. Кнежевски пар задржао се дубоко у ноћ, а када су полазили испраћени су овацијама. Нарочито је био занимљив дворски бал од 25. јануара 1862. године. То је био последњи дворски бал на коме су се заједно појавили кнез Михаило и кнегиња Јулија.

Ипак, њихов заједнички живот није био толико срећан јер је Јулија још много пре последњег заједничког бала размишљала да се разведе од кнеза Михаила. Повод је био њена љубавна веза са војводом Карлом од Аренберга. Када се то тачно догодило тешко је рећи, али из разговора који је Илија Гарашанин обавио са кнезом Михајлом августа 1865. у Крагујевцу, могла би се одредити година. Кнез је жестоким и јаким гласом рекао Гарашанину: „Господине, злочин је ту, то признаје и њена фамилија. Имам писмо у мојим рукама, које сведочи најјасније то злочинство почето пре седам година него сам га ја сазнао…“.
 
Писмо, које је поменуо кнез Михаило, добио је од Анастаса Јовановића  17. фебруара/1. марта 1862. године, који је исто добио путем својих поверљивих канала. Већ 19. фебруара/3. марта увече кнегиња Јулија је прешла у Земун, одакле је сутрадан паробродом отпутовала за Беч. Размишљала је о разводу од кнеза Михаила, и тим поводом отпутовала је из Београда. Желела је о свему да се договори са својом породицом и свештеником. Они нису одобравали њену намеру. Након свађе са братом, грофом Ласлом, и писма које јој је написала мајка, она је напустила Беч и отишла у Иванку. За све време Јулијиног одсуства на кнеза Михаила је вршен константан притисак да се разведе од кнегиње. На крају је одлучио да у Иванку пошаље доктора Пацека како би се лично са Јулијом договорио о условима развода. Она је то категорички одбила. Недуго затим, већ 28. марта/9. априла 1862. године, кнегиња Јулија вратила се у Београд. Након повратка у Београд, односи између кнежевског пара и даље су били хладни. У више наврата кнегиња је тражила да се договоре о споразумном разводу, али кнез Михајло је учестало одбијао такве понуде. У истом расположењу затекли су и турско бомбардовање Београда. Кнез Михаило је у то време био одсутан јер је обилазио Србију, док је кнегињу бомбардовање затекло у конаку. Она ни по коју цену није желела да напусти двор, тим више што Михаило није био у Београду. Тек по наговору митрополита Михаила она се склонила од опасности. Истога дана увече кнез Михаило је паробродом пристао на обалу Топчидерске реке. На обали га је дочекала кнегиња Јулија, а потом су заједно колима отишли у Београд, где су их на двору сачекали сви министри и саветници. Кнегиња је причала о општем препаду, као и о изненадној пренеражености која је обузела Београђане. Говорила је и о своме одласку са двора: „Да није било господина Митрополита нико ме не би нагнао да оставим кућу; ја сам волела погинути, него кад Кнез дође да ми рекне: Ти си се поплашила, па си својим примером дала повода, да остали свет бежи из вароши ...“
 
Док је кнегиња говорила, кнез се шетао по соби и смешио се слушајући је. Деловало је као да је бомбардовање променило до тада њихове лоше односе.

Енглеска влада, а нарочито њен министар спољашњих послова, отворено су окривили Србе, а нарочито кнеза Михаила, да су они изазвали бомбардовање. Чак су пред осталим силама подржавали Турке и говорили да су били у праву када су топове са градске тврђаве окренули ка вароши. Ишли су толико далеко да натерају енглеског конзула у Београду да свој први истинити извештај о догађају поништи па да напише други.

Кнез Михаило је врло добро знао како енглеско јавно мњење утиче на послове владе, а посебно на њену спољну политику. Да би задобио њихово поверење, сматрао је да то једино може учинити његов саветник и бивши председник Министарског савета и министар иностраних дела Филип Христић, угледни српски дипломата. Међутим, постојала је и одређена препрека, а то је немогућност уласка у енглеске аристократкске куће, што би умногоме олакшало Христићеву дипломатску мисију.

У Србији тако нешто је могла да уради само кнегиња Јулија која је, захваљујући своме пореклу и положају, била у врло добрим односима са великим делом енглеске аристократије. Кнежеву понуду да заједно са Филипом Христићем крене у Лондон кнегиња Јулија је радо прихватила, рекавши му да ће бити сретна ако на било који начин може да буде од помоћи. Из Београда су отпутовали крајем јануара 1863. године. Током дипломатске мисије кнез Михаило је чешће писао Јулији него Филипу Христићу, а њега упућивао на кнегињина писма. Њена преданост била је задивљујућа, а остављен утисак у енглеским дипломатским и аристократским круговима не само што је загарантовао, већ и постигао успех покренуте дипломатске мисије.
Изгледало је као да између кнеза и кнегиње више није било говора о прошлости. Након седмомесечног рада, она и Филип Христић одлазе из Лондона у Париз. У Паризу се Јулија поново више пута среће са грофом Аренбергом који је прати и током њеног пута у Италију. Са њима је путовао и саветник Христић. Кнегиња Јулија остаје код свога брата у Удинама, а Филип Христић наставља пут ка Београду. По доласку у Београд известио је кнеза Михаила о свом раду у Лондону, али и о Јулијиним састанцима са грофом Аренбергом у Паризу.

Коначно, овакав Јулијин поступак учинио је да се угаси и последња кнежева нада да се односи између њих мењају набоље. Тим више што му је и сама кнегиња из Париза путем писама поново тражила развод, на који кнез Михаило није желео да пристане. Након извесног времена проведеног ван Србије и кнегињиног сталног одбијања да се врати у Београд, кнегиња ипак на то пристаје, али само са жељом да наговори кнеза да пристане на развод.

Михаилова непресушна љубав према Јулији полако се претварала у одбојност и жељу за осветом, али свакако не у загрљају друге жене, већ ускраћивањем благог опхођења које је до тада имао са њом. Његов груб приступ био је нарочито видљив свакога момента током њихових заједничких сусрета са страним изасланицима и блиским пријатељима двора.

У Србији је увек било непријатеља династије Обреновића. Користили су сваку прилику како би нашкодили кнезу Михаилу. Лош однос између њега и кнегиње Јулије сматрао се добродошлим јер је утицао на његово здравствено стање. Упркос лошем окружењу, једини ослонац му је била родбина која му је пружала пуну подршку, а међу њима посебно стрина Томанија, њена ћерка Анка удата Константиновић, као и сестрић Милош Бајић, син његове рођене сестре Петрије. Зли језици покушали су да све контакте које је имао са њима повежу са такозваним недозвољеним односима са његовом сестричином Катарином, што уистину није одговарало правом стању ствари.

Након свих немилих догађаја, писменим споразумом од 18. новембра 1865. године кнез Михаило и кнегиња Јулија су се споразумно раставили. Споразумом је утврђено да кнез Михаило поклања кнегињи свој дворац у Бечу уз годишњу ренту од 5.500 дуката. Са друге стране кнегиња Јулија се одриче титуле српске кнегиње, задржавајући назив кнегиња Јулија Обреновић рођена Хуњади. И ако католкиња, кнегиња Јулија је пристала на законе православне цркве за случај ако би кнез Михаило тражио коначан развод брака.
 
Нажалост, то је био и последњи пут да су се кнез Михаило и кнегиња Јулија видели. Вест о кнежевој погибији Јулију је затекла у Бечу. Она је без размишљања одмах отпутовала у Београд. Забележено је да је једна жена, у дубокој жалости, посрћући пришла и јецајући клекла поред сандука у коме је лежао кнез Михаило. То је била кнегиња Јулија, која је у Београду остала до завршетка кнежеве сахране.
 
Након сахране кнеза Михаила Јулија се враћа у Беч, а потом одлази на своје добро Иванку. Тамо наставља везу са војводом Карлом Аренбергом, за кога се удаје 16. јануара 1876. године. Са њим у браку, као и са кнезом Михаилом, није имала деце. Умрла је у Бечу 19. фебруара 1919. године.