Краљ Милан I Обреновић рођен је 10/22. августа 1854. године у месту Марашешти, у Румунији, као другорођено дете Милоша Јевремовог Обреновића и Марије Обреновић, рођена Катарџи. Кумовао му је стари кнез Милош Обреновић, који је у спомен на свога брата,  али и најстаријег сина детету дао име Милан. Том приликом је у знак поштовања, пошто је династији подарила још једног мушког потомка, Марији поклонио изузетно вредну бисерну огрлицу.  

Након развода родитеља, Милан је такорећи био препуштен сам себи, без одговарајуће неге и васпитања. Такав неодговоран однос више се није могао толерисати па, после смрти оца, старатељство над дететом преузима његов стриц, кнез Михаило Обреновић.

Са Милановим васпитањем се морало почети од почетка. Школовање је започео у Паризу. За свега неколико година показао је изузетан напредак и већ 1867. наставља даље школовање у чувеном париском лицеју „Louis le Grand“.  Био је добар у језицима и историји, и показивао је наклоност према сликарству. Његово занимање за политику сигурно није била случајност с обзиром да је потицао од Обреновића. По уверењу је био монархиста. Много је волео јахање и гимнастику.

Нажалост, његово школовање прекинуло је убиство кнеза Михаила. Након одлуке Народне скупштине, на којој је проглашен за кнежевог наследника, долази у Београд заједно са својим васпитачем Хијетом који је са њим био од самога почетка школовања у Паризу. С обзиром на чињеницу да је млади кнез Милан Обреновић IV био малолетан, додељено му је трочлано Намесништво у саставу: Миливоје Петровић Блазнавац,  Јован Ристић  и Јован Гавриловић.

Године 1869. Хијет умире и Милан остаје без свог васпитача. Његово школовање није престајало, али гимназијско, правно и војно образовање није имало никаквог утицаја на његово морално васпитање, у чему је Хијет био без премца. Намесници му одређују новог васпитача, српског књижевника, научника и политичара Меду Пуцића.  Избор је нажалост био лоша одлука. Кнез Милан је у потпуности занемарен остављен самом себи и препуштен ордонансима, лакејима и дежурним официрима који су боравили на двору.

Захваљујући својој домишљатости и опажању Милан је још за време свога малолетства уочио многе ствари и већ донео неке одлуке које његова околина, а посебно намесници, нису могли уочити. Био је свестан да само захваљујући њима он опстаје на престолу, али са друге стране схватио је да неке одлуке које су доносили нису биле у складу са њиховим намештењем, посебно када су већ 1869. године изменили Устав,  ограничивши нека његова овлашћења.

Кнез Милан није подносио Намеснике и осећао се веома неугодно у њиховом присуству. Блазнавца је сматрао својим супарником који претендује на престо, због чега је према њему био крајње опрезан и неповерљив. Ристић му се чинио одвратан, јер Миланова жива и темпераментна природа није се подударала са природом увек надменог тутора.

Дошавши на престо са навршених осамнаест година, осим што је био леп и физички развијен, кнез Милан је већ добро познавао људе и прилике у земљи, али и у свету. За само четири године своје владавине променио је четири владе, упркос сталним тежњама Народне скупштине да још више ограничи његову моћ. Након либералне владе Јована Ристића 1873. године на власт долази Влада Јована Мариновића.  Кнез Милан је на почетку своје самосталне владавине више пажње поклањао конзервативцима и давао им отворену подршку. Било је то време сукоба ове две странке који су се често завршавали министарским кризама, и на крају довели до првог распуштања парламента у новијој историји Србије 1875. године.

Исте године у околини Невесиња у Босни и Херцеговини подигнут је српски устанак против османлијске власти. Кнежевина Србија због спољних притисака није смела јавно да помаже устанике, али помоћ у оружју и људству је редовно пристизала са друге обале Дрине. Овакав развој ситуације након избијања Херцеговачког устанка, а под притиском Народне скупштине, либерала, али и јавног мњења 1876. године довео је до избијања Првог српско-турског рата, у који је Србија била практично увучена.

Упркос противљењу кнеза Милана, који је добро знао недостатке и мањкавости српске народне војске, дошло је до првих сукоба. Услед малобројности и распарчаности српских снага, офанзива је већ била осуђена на пропаст, али у дефанзивним операцијама које су Срби водили у борбама на Шуматовцу остварили су велики успех. Снагама је командовао руски генерал Черњајев.  Отпор српских снага уз кратко примирје трајао је мало више од два месеца, када су Турци код Ђуниса остварили велику победу.

Након молбе кнеза Милана, Русија је ултиматумом зауставила напредовање турских снага и натерала Порту да са Србијом потпише мир, фебруара 1877. године. Закључење мира није имало за последицу територијалне губитке Србије.  Русија је и пре Првог српско-турског рата заузимала свој познат став када су у питању словенске земље на Балкану и њихово ослобађање од Турског ропства. Под великим притиском наследника престола, али и империјалистичких кругова у земљи, као и након тајног споразума који је склопила са Аустроугарском, Русија објављује рат Турској. Њој се прикључује Црна Гора, која прекида преговоре са Портом, као и Румунија. Србија се укључује у рат 2/15. децембра 1877. године. У Други рат са Турском Србија је ушла са војском која је, захваљујући кнезу Милану, извршила комплетну реорганизацију. Повећан је број батаљона, јединице су подељене на активну и резервну војску, формирају се корпуси којима се придодају артиљеријске бригаде. Претходно испражњени магацини, поново се пуне муницијом.

У ратној прокламацији краља Милана обнародоване су безрезервно све тежње и наде које је имала Србија. У њој се између осталог каже:

„Срби! И ми устајемо данас на оружје за свету народну и хришћанску ствар. По примеру деде Мога, ево и Мене, да се опет ставим на чело наоружаног Народа Српског. На застави, коју Обреновић IV поново развија, уписана је слобода и независност народна. Под овом заставом ви сте већ сјајно осведочили своје родољубље и самопрегоревање. Сад само један одважан корак, па да се рукујемо са оном браћом нашом, са којом смо се на Косову растали. Данас или никад куцнуо је час, да се, једном за свагда, доврши велико народно дело, које су таковски јунаци онако славно отпочели, а ми, прошле године, прихватили. За то напред, јунаци, уз победоносне заставе Цара Ослободиоца, с вером у Бога, свемоћнога заштитника правде, а у име ослобођења своје подјармљене браће, у име независности наше драге отаџбине Србије.“  

Уласком у рат српска војска се кретала према Нишу, Врању и Пироту, са циљем даљег напредовања ка Софији. Тако је требала да олакша продор руских снага у истом правцу. Турци су одлучили да напусте Србију без борбе, страхујући због могућности тоталног уништења њених снага, које би се нашле између српске и руске војске.  Падом Софије престаје потреба за учешћем српске војске ради остваривања руских циљева, тако да је Србија могла да настави ратовање искључиво ради задовољења својих сопствених циљева.

Најпре је ослобођен Ниш, а потом су започеле борбе за јужну Србију. Ослобођени су Бојник и Лебане, а након Грделичке клисуре и Врање, уз жесток отпор Турака. Српска војска је напредовала у свим правцима. Корпус генерала Јована Белимарковића  продро је на Косово све до Гњилана и манастира Грачанице. Напредовање војске се наставило до Сјенице и Новог Пазара, и очекивао се њен даљи продор и освајање Приштине и Скопља. Рат је показао да је српска војска била много боља од процена које су о њој имале велике силе, посебно Турска која је доживела велики пораз.

Након што су стигле вести о потписивању примирја Русије и Турске, прекинуте су све војне операције. Успостављеним миром мислило се да ће Србији припасти ново ослобођене територије, али Санстефански уговор је пореметио те планове. Њиме је створена Велика Бугарска, која је својом територијом требала да заузме не само Македонију и делове Старе Србије, већ и Пирот са Врањем. Од Србије је тражен и Ниш. Оваква одлука је изазвала велико огорчење у Србији, а Русима је поручено да ће Ниш бранити од њих исто као од Турака.

Долази до новог развоја догађаја, када је Русија морала да бира између рата и мира, то јест могућности напуштања или ревизије Санстефанског мировног уговора са једне стране и рата са Великом Британијом и Аустроугарском са друге стране. На крају долази до попуштања и преговора у Берлину. Том приликом Србија се надала да ће моћи да оствари све своје тежње, али услед противљења великих сила, Аустроугарске по питању Босне и Херцеговине, Велике Британије по питању Турске и Русије по питању Бугарске, она се нашла у незавидној ситуацији.

Упркос свему, српски преговарачи на челу са Јованом Ристићем, који је то поверење задобио од кнеза Милана Обреновића, нису желели лако да се одрекну територија за које су се осим у рату, борили и у преговорима. Србија је осим територијалног проширења које је обухватало четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањски, била призната као независна кнежевина.

Коначним закључењем мира, у своме прогласу од 10/22. августа 1878. године кнез Милан је, између осталог, поручио српском народу:

„Ушавши у ред независних држава, Србија је примила на себе много већу одговорност, како за своје спољне одношаје, тако и за свој унутрашњи ред. Независна Србија мора бити сложна, озбиљна, мора у свима својим предузетцима ићи измереним корацима, како да се, с једне стране, потпуно користи својим драгоценим тековинама, а с друге, да сад више но икада обезбеди себи симпатије европских држава, које су нас примиле у своју средину. С поља мудри, а унутра чврсти одношаји, – то су једини путови, на којима може процветати независна Србија.“  

Кнез Милан је после свега одлучио да више не тражи подршку Русије, увиђајући да њена политика само штети Србији. Оно што је било природно, окренуо се Аустрији јер је сматрао да, захваљујући њеним интересима, који су у то време донекле одговарали интересима Србије, може остварити још неке повластице за земљу, али и могућа територијална проширења.
Црногорског кнеза Николу I Петровића  видео је као свога конкурента, Грчку као непоузданог савезника, а Бугарску као будућег противника. Једини ослонац Србији била је Аустроугарска монархија.

На позив немачког цара Вилхелма I  крајем маја 1881. године најпре одлази у Берлин, а потом у Петроград како би поздравио новог руског цара Александра III.  Посета Русији утицала је на краља Милана да, због веома хладног пријема, донесе коначну одлуку о потписивању Тајне конвенције са Аустроугарском. Споразум је потписан 16/28. јуна 1881. године у Београду.  

Без обзира што је Влада оштро осудила склапање Конвенције, као и неке тачке овог споразума, испоставило се да он није имао негативних последица по Србију. Штавише, једна од тачака је подржавала и могуће територијално проширење јужних граница Србије.

Исти споразум је омогућио да већ почетком наредне, 1882. године, 22. фебруара/6. марта Србија буде проглашена за краљевину, а кнез Милан за првог нововековног краља.   

Након преране смрти сина Сергија, однос краљице Наталије и краља Милана нагло је почео да захлађује, што је полако и неосетно удаљавало краља и изазивало у њему огорчење. До још већег захлађења у њиховом односу дошло је након одлуке да краљица Наталија са младим краљевићем Александром отпутује у Букурешт, а потом на летовање на Крим. Краљ Милан се никако није могао помирити са одлуком супруге да са сином путује одвојено од њега, а посебно због намере да одмор проведу у земљи која се отворено противила његовој политици.

Током боравка у Аустрији, краљ Милан је добио информације да чланови српске владе отворено раде против његове политике и учествују у активностима које су усмерене на Босну и Херцеговину, супротно свему што је било потписано тајном Конвенцијом. Дајући уверавања аустријским политичарима да ће разрешити новонасталу ситуацију, паробродом се враћа у Београд октобра 1882. године.

Одмах са пристаништа упутио се ка Саборној цркви, где је на њега извршен атентат од стране Илке, удовице Јеврема Марковића, брата Светозара Марковића. Хитац је промашио краља, а пре него што је испаљен други, официр из краљеве пратње успео је Илки да отме револвер из руке. Овај догађај је променио однос краља Милана према Радикалној странци,  сматрајући је налогодавцем покушаја убиства и највећом опасношћу по земљу и његову власт.

Кулминација сукоба одиграла се након расписа који је издат на лето 1883. године. Њиме је прописано да се народу покупи оружје,  а све у складу са новим Законом о устројству војске,  који је између осталог предвиђао да Краљевина Србија уместо народне добије савремену стајаћу војску.

Вође радикала, на челу са Николом Пашићем, искористили су овакву одлуку и у Тимочкој крајини организовали буну. Савремена и боље опремљена стајаћа војска је са лакоћом савладала побуњенике и ухапсила њихове вође. Никола Пашић је успео да побегне у Земун.

Само две године касније уследила је нова криза која је настала присаједињењем Источне Румелије кнежевини Бугарској.  Краљ Милан је сматрао да Србија треба да протествује код великих сила услед нарушавања Берлинског уговора и да, уколико се поврати пређашње стање, остане мирна. У супротном, равнотежу на Балкану мораће да врати силом оружја. Његово гледање на овај догађај било је јасно и просто. Сматрао је да овим уједињењем Бугарска постаје већа држава од нас и да јој више ништа неће стајати на путу да нам преотме Македонију.  Са једне стране Турска је обећала да се неће мешати у сукоб уколико Србија започне рат са циљем одбране Берлинског уговора, док је са друге Аустроугарска затражила од Србије да се као повод рата не спомиње Берлински конгрес, сматрајући да ће због тога доћи до сукоба великих размера.

Након објаве рата Бугарској, где је за повод узета повреда граница између две земље, који узгред није био прави разлог, Србија је у Европи сматрана нападачем, а у земљи није било разумевања за рат јер већина становништва није знала праве разлоге за његово вођење. Краљ Милан је у исто време трпео нападе радикала и либерала иако је јасније видео државне интересе него што су их виделе наше странке, нарочито по питању супротности интереса који су постојали између српске и бугарске државе.

Много боље мотивисана и наоружана, бугарска војска извојевала је победу на Сливници, што је за последицу имало пад Пирота и повлачење српске војске све до Ниша. Изненађене бугарским успехом, велике силе су биле приморане да посредују око потписивања примирја, а потом и закључења мира у Букурешту 17. фебруара/1. марта 1886. године. Ток рата није утицао на промену територија две земље.

За време Миланове владавине у периоду од стицања независности 1878. па све до 1888. године донесени су изузетно важни закони као што су закон о штампи, горе поменути закон о устројству војске, закон о зборовима и удружењима, извршена је финансијска реформа, уведена је Народна банка итд.

Период десетогодишње заједничке владавине са напредњацима и остварење вишевековног сна о обнови српске државе завршио се за неке изненађујућим компромисом краља Милана и радикала, али је уједно и крунисан једним од најдемократскијих европских устава из 1888. године.  

Упркос свим успесима оствареним за земљу, Миланов приватни живот ни изблиза није био толико добар. Било је све више ситуација у којима се видела нетрпељивост која је владала између Милана и Наталије. Сви њихови сукоби, који су за собом повлачили и политичке потресе у земљи, завршили су се разводом који је одобрио митрополит Теодосије, 12/24. октобра 1888. године.  

На седмогодишњицу проглашења Краљевине Србије краљ Милан је абдицирао и своју власт пренео на малолетног сина Александра. Након овакве одлуке Србију је напуштао и враћао се у три наврата. Први пут након договора са руским двором да заувек напусти Србију, други након поновног повратка краљице Наталије, и трећи након договора са краљем Александром да се прихвати положаја врховног команданта активне војске. Ову функцију краљ Милан је прихватио са великом одговорношћу и веома пожртвовано радио на реформи војске, чији је официрски кадар био окосница свих победа током балканских и Првог светског рата.

Само две године касније, 24. јуна/6. јула 1899. покушан је још један атентат на краља Милана.  Том приликом он је лакше рањен, као и његов ађутант, потпуковник Никола Лукић.  Извршилац је био Ђуро Кнежевић, радикал из Босне. Као налогодавци ухапшени су сви радикалски прваци, а међу њима и Никола Пашић, који је одмах спроведен у Београд. Атентатор је осуђен на смрт, а Никола Пашић помилован на дан изрицања пресуде.

Трећи и последњи пут када је краљ Милан напустио Србију био је након договора са краљем Александром да на аустријском двору уговори његову женидбу са принцезом Александром Каролином фон Шаумбург-Липе.  Међутим, Миланов одлазак краљ Александар је искористио да објави веридбу са Драгом Луњевицом, а касније и да се са њом венча.

Краљ Милан се никако није могао помирити са овом одлуком, а камоли дати благослов браку краља Александра и краљице Драге.  Без обзира на његову физичку снагу, од момента када је сазнао за синовљеву одлуку, бол који га је непрестано морио, на крају је га је и разболео.

Оболевши од тешког облика пнеумоније, краљ Милан умире у Бечу 29. јануара/11. фебруара 1901. године.  По својој изричитој жељи коју је упутио цару Францу Јозефу, сахрањен је у манастиру Крушедол.