Краљ Александар Обреновић рођен је 2/14. августа 1876. године у Београду,  као прворођено дете краља Милана и краљице Наталије Обреновић. Родио се у једном београдском породилишту које је лично финансирао краљ Милан. Са навршених седам година започиње основно школовање на часовима који су трајали по четири сата. Упоредо са основним имао је и војничко образовање као редов прве чете седмог батаљона при седмом пешадијском пуку. За своје заслуге произведен је у чин каплара.  

Школовање је било под строгим надзором краља Милана који је краљевићу за главног гувернанта одредио Лазара Докића.  Архимандрит Нићифор Дучић  био му је професор историје и црквеног права. Млади краљевић био је одличан ученик са натпросечним знањем из свих предмета.

Школовање је 1887. године, попут оца, наставио у париском Лицеју. Старатељство о њему су водили Јован Ристић и Коста Протић. Врло добро је научио француски и руски језик, са образовањем које није било приуштено ни једном нововековном српском владару. Александрово узорно школовање било је уједно испресецано и великим трзавицама које су биле последица већ увелико затегнутих односа између његових родитеља.

Након споразума склопљеног између краља Милана и краљице Наталије, краљевић Александар је мимо своје воље морао са мајком да напусти Београд.

Неуспео наставак преговора између родитеља, али и њихов развод, био је повод за вероватно један од највећих стресова Александровог детињства, када га је немачка полиција у Визбадену отела из руку мајке и предала генералу Кости Протићу који га је довео у Србију.  

Предајом краљевске власти сину Александру, краљ Милан је одредио да његови намесници буду Јован Ристић, Коста Протић и Јован Белимарковић.  Чланови Државног савета, др Лазар Докић и др Никола Крстић требало је да руководе цивил листом  и имањем малолетног краља до његовог пунолетства.

У част ступања на престо младог краља Александра, 5/17. марта 1889. године, у Саборној цркви, након архијерејске литургије, одржано је благодарење у његову част.

Три месеца касније, 20. јуна/2. јула 1889. године, на великој прослави поводом 500 година од Косовског боја у манастиру Жича, обављено је миропомазање краља Александра I Обреновића. Од црквених великодостојника били су присутни митрополит Михаило, епископ Јероним и архимандрит Нићифор Дучић, а од државних намесници Коста Протић и Јован Белимарковић, министри српске владе и други. Прослави је присуствовао нарочити изасланик и представник Његовог величанства цара руског Александра III, посланик Персијани.  Краљеви родитељи нису присуствовали овом свечаном чину.

На дан прославе Видовдана, 28. јуна 1889. године, краљ Александар је по први пут понео Орден кнеза Лазара установљен поводом 500 година од Косовског боја. Овај Орден је био намењен краљевском дому Обреновића и искључиво је могао да га носи владар и његов престолонаследник.

Александар наставља школовање у Београду, али овога пута под надзором својих намесника и старатеља. На завршном годишњем испиту пред комисијом је постигао одличан успех.  

Након избора за Народну скупштину, услед једнаког броја посланика из редова радикала и либерала, долази до велике политичке кризе. Да би спречио штету коју би могла да проузрокује ова криза, краљ Александар је одлучио да власт узме у своје руке. То је учинио 1/13. априла 1893. године након свечане вечере у Двору, када је саопштио да преузима краљевска овлашћења ради побољшања стања у земљи. Сматрало се да је краљ био млад и не толико свестан својих поступака, али испоставило се да је врло добро разумео какве последице могу проистећи из тренутне политичке ситуације у земљи која је била више него критична. Свом професору Малеу казао је следеће: „Оно што сам учинио да би се поново успоставио Устав, прилично је неуставно… али, било је потребно.“  И народ се сложио са оваквом одлуком јер је одмах ујутру краља дочекао овацијама и клицањем. У својој прокламацији српском народу краљ Александар је поручио следеће:

„СРБИ!

Кад је год животни интерес Српскога Народа тражио задовољења, Моји преци ОБРЕНОВИЋИ увек су похитали да се ставе у службу Српскому Народу и Српској државној мисли.
Одгајен у Њиховим традицијама, веран духу народном, научен да изнад свега служим српској државној мисли, и ЈА имам дужност данас да следујем примеру Мојих предака.
У данашње време требало би да се народни живот развија мирно под заштитом Устава, који је Мој узвишени Отац, у договору са свима партијама и у сагласности с Народом, дао земљи.
На жалост, Устав је у последње време тако јако угрожен, грађанска права Мојих драгих Срба доведена су у таку опасност, уставни положај Народнога Представништва тако је јако понижен, да Ја не могу оклевати да пустим да ово несрећно стање и даље траје.

СРБИ!

Од данашњега дана Ја узимам Краљевску власт у своје руке.
Од данашњега дана ступа Устав у своју потпуну силу и важност.
Ослањајући се на срећну звезду Обреновића, а на основу Устава и закона, Ја ћу управљати земљом, и Ја вас позивам све да Ми послужите верно и одано.
Призивајући благослов Свемогућега Бога на Мој драги Народ и молећи Бога да Ме помогне на сваком кораку, Ја завршујем моју прокламацију Народу узвиком:
Да живи Српски Народ!“  

Новоизабрана радикалска влада, којој је краљ Александар поверио мандат, водила је реваншистичку политику према либералима, у коју су успели да уплету и самог краља. Он је чланове бивше либералне владе оптужио за кршење Устава, али услед недостатка политичког искуства није разумео да је и његов поступак преузимања власти такође био вануставан. Упркос упозорења оба родитеља, није желео да одустане од оптужбе.

У једном тренутку долази до неслагања са радикалима, када се Александар поново окреће либералима. Упркос упозорењима да се може компромитовати уколико се буде залагао да се либерали ослободе, он је ипак својим залагањем успео да издејствује слободу свих окривљених.  

Краљ Александар се наизменично сусретао са мајком и оцем. Најпре се сусрео са краљицом Наталијом у Кладову маја 1893. године, а потом са краљем Миланом у Абацији,  септембра исте године. Након сусрета са краљем Миланом, Александар је још више учврстио свој негативан став према радикалима и заједничком вођењу политике, упркос подршке коју је имао након преузимања власти. Тражио је да се одмах поправе односи са Аустроугарском, у коју је као свога изасланика послао рођака Милана Богићевића.  С обзиром на чињеницу да није могао да утиче на одлуке донесене за време намесничке владавине, затражио је да се одмах укине закон и одлука Народне скупштине који су се односили на његове родитеље и забране њиховог доласка у Србију. Либерална влада и намесници, а потом и радикалска влада која му је дала подршку након преузимања власти, ни након годину дана краљевог инсистирања нису желеле да пониште одлуку. Због тога је Александар узео ствар у своје руке и донео следећи Указ:

„На предлог Нашег министарског Савета, наређујемо:
да закон од 14. марта 1892. год. (Зб.48., стр. 66.) и одлука Народне Скупштине од 31. марта 1891. год. (Зб. 47., стр. 392.) немају никакве законске вредности, и за то, да се по њима више не управљају ни судови ни власти земаљске, који по чл. 39. и 45. Устава раде у Наше име.  
Наш Отац, Његово Величанство Краљ Милан, и Наша Мати, Њено Величанство Краљица Наталија, као чланови Нашег Краљевског Дома, враћају се овим у сва права и дужности, која су им Уставом и законима земаљским ујемчена.
Наши министри нека овај указ изврше; а свима земаљским властима заповедамо, да се по њему управљају.“

На позив краља Александра у Србију је убрзо дошао краљ Милан. Након његовог доласка одмах се приметила промена у Александровом односу према политици и странкама.

Миланов повратак значио је и поновни сукоб са радикалима. Због тога је краљ Александар водио земљу са неутралним владама покушавајући на тај начин да утицај радикала смањи на што мању меру. Оваква политика довела је до укидања Устава из 1888. и враћања старог из 1869. године. На овај корак Александар се одлучио јер је сматрао да су радикали злоупотребили претходни Устав.  

Током зимског боравка у Бијарицу код краљице Наталије, Александар је позвао мајку да дође у Београд. Једини услов који је поставила сину да би се вратила у земљу био је Миланов одлазак из Србије. Упркос томе што краљу Милану није сметало да Наталија заједно са њим буде у Двору, она је то категорички одбијала. Договор који је имала са сином да у Београд дође маја 1895. године, значио је да ће Милан напустити Србију, што се заиста и догодило. Само недељу дана након његовог одласка, краљица Наталија долази у Београд.  

Разлог њеног доласка, осим жеље да буде са сином, био је и освета краљу Милану, чију је политику желела да стави пред свршен чин, утврђивањем тешњих односа краља Александра са радикалима.

Успех краљичиних планова доста је зависио и од тога што се краљ Александар врло добро осећао у Бијарицу, не због близине мајке или климе у којој је боравио, већ због тога што је у његовој близини била Драга, која је на младог краља оставила веома јак утисак, и у коју се на крају заљубио. Главни разлог да мајку пошаље у Београд била је његова жеља да са Драгом самостално проведе што више времена у Бијарицу јер је његова потајна жеља била да је касније доведе крај себе у Београд.

Већ наредне, 1896. године, на Васкрс, од 21. марта/2. априла до 25. марта/6. априла, краљ Александар је боравио у посети манастиру Хиландар.  Током своје посете одликовао је манастирске духовнике и даровао царској Задужбини износ од 15.000 динара у злату. Такође је обећао новчану помоћ којом ће касније бити отплаћен дуг манастира. Овакав дар Хиландару онемогућио је његов пад у бугарске руке.  У знак захвалности братство царске лавре даривало је краљу Александру две најдрагоценије манастирске светиње: Мирослављево јеванђеље и оснивачку Повељу Стефана Немање, док је Јеванђеље Николе Стањевића издато на реверс ради проучавања у Београду. Осим ових светиња, краљ је добио изрезбарени дрвени крст  и бројаницу од ћилибара.  

Након Хиландара, уследила је посета манастиру Пантелејмон. И том приликом краљ Александар је даровао одређену новчану своту манастирском братству. Након што је напустио Свету Гору, отпутовао је у посету грчком краљу Ђорђу, где је у Атини присуствовао летњим Олимпијским играма. Овај догађај су забележиле и филмске камере, што краља Александра чини првим нововековним српским владаром чији је лик забележен на филмској траци.  

Након Наталијиног доласка у Београд, на власт је дошла влада напредњака на челу са Стојаном Новаковићем, али стална страначка превирања довела су до пада и ове владе коју су заменили радикали, са неутрални министрима, јер у Владу нису хтели да уђу чланови других странака. Председник Владе био је Ђорђе Симић.  

Одласком из Београда краљу Милану се учинило да поново покушавају да га одвоје од Александра, посебно када се зна да чланови Владе одобравају, такорећи, сталан Наталијин боравак у Београду. Уједно, сматрајући да Симићева влада није добра за Србију, а самог Симића за присталицу Карађорђевића, вршио је јак притисак на сина да промени постојећу владу и на тај начин себи да много већи значај. Разлог оваквог притиска била је и узаврела политичка ситуација у Европи, са којом је Милан из различитих дипломатских и других извора био упознат. Из писама, која су се налазила у Бечу, сазнајемо много тога што је краљ Милан поручивао сину, а посебно везано за тајну набавку наоружања, али и за македонско питање.  

У исто време поново се разбуктао сукоб краљице Наталије и краља Милана. Како би одвојила Александра од оца краљица је наумила да га ожени Ксенијом,  најмлађом ћерком црногорског кнеза Николе. До овог брака није дошло јер је Александар био већ у озбиљној вези са Драгом.

Крајем јула 1897. године краљ Александар је требало да отпутује у Карлсбад ради лечења. На повратку са њим је требало да се врати и краљица Наталија.

До погоршања у односима са мајком долази након његовог одласка у Бијариц из лечилишта у Карлсбаду. На ручку, коме је присуствовао краљ са пратњом, била је присутна и Драга. Након увреде коју јој је упутила краљица Наталија, она даје оставку. Тада јој је био отворен пут повратка у Београд, док се Наталији затварао због политичких несугласица са сином, али и њених лоших односа са Драгом.  Уместо са краљицом Наталијом, Александар је у Београд допутовао са краљем Миланом. Одмах по доласку у Београд краљ Александар је од Ђорђа Симића затражио оставку Владе, а само четири дана касније, 11/23. октобра 1897, мандат је поверио др Владану Ђорђевићу.  

Указом Владе од 25. децембра 1897/6. јануара 1898. године краљ Милан је постављен за команданта активне војске,  што је значило само једно, да земљу више неће напуштати због обавеза које је имао. Ово је значило да је краљ Александар своје пуно поверење дао оцу па су земљом од тога тренутка неформално управљала два краља.

Потреба за женидбом краља Александра мучила је оба његова родитеља. Са једне стране постојао је страх – да ли ће иза њега остати наследници престола, а са друге политички сукоб Милана и Наталије, односно њихова жеља за приближавањем аустријском, односно руском двору. Чак су и чланови Владе покушали да га ожене грчком принцезом Маријом,  око које су краљ Милан и краљица Наталија имали противуречна мишљења. Потом је било још безуспешних покушаја. Преговарало се око Јелене Владимировне,  принцезе из руске царске куће, а потом и око принцезе Сибиле Маргарете од Хесена-Касела.  

Ни краљу Милану није полазило за руком да сину уговори брак. Сигурно најзначајнија брачна понуда је била немачка принцеза Александра од Шаумбург-Липе.  Овај брак не само што би у српски краљевски дом увео члана једне европске владарске породице, већ би учврстио односе Краљевине Србије са Аустроугарском и Немачком. Да би спровео последње договоре око венчања, краљ Александар шаље оца у Карлсбад, док у исто време у Маријенсбад шаље др Владана Ђорђевића како би потписао неке уговоре са Аустроугарском.  

Сви су изгледа заборавили чињеницу да је краљ Александар био толико везан за Драгу да нису ни посумњали да ће желети да се са њом ожени. Ипак се испоставило да је одлазак краља Милана и председника Владе Владана Ђорђевића био вешт маневар који је краљ Александар извео како би уклонио највеће противнике његовог будућег брака са Драгом.

О својој одлуци он је најпре обавестио људе од поверења, а потом и чланове Владе. Дошло је до великог отпора његових неистомишљеника који су покушали на све начине да осујете краљеву одлуку. Чак је и Влада на челу са њеним председником, који је у међувремену био обавештен о краљевој одлуци, дала оставку. Краљ Александар оставку није прихватио, али је то ипак учинио након његове веридбе са Драгом, 8/20. јула 1900. године. Од тога тренутка она је носила назив „Светла Вереница“.

Из прокламације која је објављена сутрадан након веридбе издвајамо следеће:

„… И за Мене и Моју земљу велика је срећа што сам у Моме народу, у тој снази Мога Дома и Србије, себи могао наћи жену која је достојна да буде Краљица Србије и која ће као таква вазда вољно делити судбину Моју и Мога народа. Та је жена унука онога човека који је био један од главних помагача Милоша Великог при стварању данашње Србије, а то је

Г–ђа ДРАГА ћерка покојног г. Панте и г–ђе Анђе Луњевице.

Ја Вам објављујем да сам се данас с њоме верио и заветујем се да ћу тиме, што сам себи осигурао срећу Свога живота, помоћу Божјом са највећом вољом и одушевљењем неуморно радити на снажењу и на срећи Моје миле Отаџбине.“  Са овом одлуком никако се нису могла помирити оба Александрова родитеља. Благослов за венчање није никада добио, али од њега није желео да одустане. Као велики успех сматрао је прихватање руског цара Николаја II Романова  да му буде венчани кум.  

Након положеног брачног испита, краљ Александар и његова „Светла Заручница“, госпођа Драга, приложили су по 10.000 динара у злату за подизање храма Светог Саве на Врачару.  

Сам чин венчања одиграо се 23.јула/4. августа 1900. године када су из Двора према Саборној цркви кренула окићена кола са високим заручницима, Драгом и Александром, у пратњи Павла Б. Мансурова, заступника царског кума. Према већ раније сачињеном протоколу све званице су пристигле у црквену порту и храм. Високе младенце венчао је митрополит Инокентије уз саслужење отачаствених епископа, архимандрита, прота, свештеника и ђакона.

Десет дана пре венчања краљ Александар је поверио мандат за формирање нове владе Алекси Јовановићу,  који није био познат у политичком животу Србије. Осим увек компликованих унутрашњих политичких односа, мења се и однос државе према спољној политици. Успоставила се тешња веза са Русијом, за коју се највише залагао краљ Александар након одлуке руског цара да му буде кум. Таква политика није одговарала Аустроугарској, али изгледа да на договор који је постојао између великих сила нису много утицала дешавања у Србији. У могућој династичкој промени Аустрија никако није могла видети црногорског кнеза Николу на српском престолу, и жестоко би се успротивила таквој одлуци. Желела је да ово питање остане отворено и буде део неког будућег споразума са Русијом. Иако се противила могућем претенденту из Црне Горе, изгледа да, заједно са Русијом, није имала ништа против кандидатуре Петра Карађорђевића.  

Краљ Александар Обреновић, као и његови претходници, водио је мудру политику. Желео је да уз помоћ Русије поново актуализује питање Македоније, али такав договор није био могућ пре постизања споразума са Бугарском. Као и више пута до тада главна препрека свих успеха налазила се у Србији, и представљала је Радикалну странку. Русија је желела да Радикална странка буде главна политичка снага у земљи и без ње није дозвољавала склапање било каквих споразума који би ишли у корист Србије. Краљ Александар је врло добро знао шта му је чинити, али сећање на Ивањдански атентат у њему је увек изазивало подозрење и жељу да заборави парламентаризам из времена радикалског режима. Из тог разлога желео је да оформи нову владу која би организовала изборе за Народну скупштину, а радикале и даље држао ван свих политичких токова у земљи.

Сасвим нови моменат који је умногоме утицао на промену политике краља Александра била је изненадна смрт његовог оца, краља Милана. Још већи ударац односима између Аустроугарске и Србије задао је цар Франц Јозеф, који је забранио краљу Александру да очеве посмртне остатке пренесе у Београд. Тај догађај, али и још већи притисци Русије, утицали са на њега да у Владу поново уведе радикале, а за њеног председника постави Михаила Вујића.  Након избора Владе краљ проглашава нови, Априлски устав из 1901. године. Карактеристика овог Устава је увођење такозваног дводомног система који се састојао од Скупштине и Сената.

Догађаји у Србији су се одвијали веома брзо, али ни мало повољно. Када је руски двор сазнао да краљица Драга неће родити, одлучио је да српском краљевском пару одложи обећану посету. Као саучеснике у доношењу ове одлуке краљ Александар је окривио радикале, чију је Владу заменио Владом Димитрија Цинцар Марковића.  Веома љут на одлуку руског царског двора, одлучио је да интезивира сарадњу са Аустроугарском.

Ситуација се погоршавала из дана у дан. Већ су се чуле прве гласине да се организује завера против краља и краљице. Александар није желео да поверује у њих, наставивши своју борбу против радикала, и успостављање тешњих односа са аустријским двором. Влада спроводи нове изборе 19/31. маја 1903. године, на којима односи убедљиву победу. Народни посланици изабрани на овим изборима никада се нису окупили због догађаја који су убрзо уследили.

Одмах након веридбе у официрским круговима све више се осећала нетрпељивост према краљевском пару, посебно према краљици Драги. Уследила су и прва окупљања оних који ће бити окосница завереничког удруживања, са циљем да се уклони династија Обреновића која је била на трону Србије.

У првим плановима циљ није био да се убије краљ Александар, већ је постојала замисао само да се уклони краљица Драга. На самом почетку заверенике су чинили официри, а тек касније, када се закључило да ће након преврата морати да дође до смене на владарском трону и избора прелазне владе, одлучено је да се у заверу укључе и особе из политичког живота Србије, за које се знало да су противници краља Александра.

Први, и можда најзначајнији, био је Ђорђе Генчић,  некадашњи министар полиције у Влади Владана Ђорђевића. На самом почетку он је био против атентата, јер је по њему било довољно само да се краљица Драга одвоји од краља и протера из Србије. Међутим, своју одлуку је нагло променио након састанка са Јаковом Ненадовићем  у Бечу, представником Петра Карађорђевића пред аустријском владом. Од тада су за њега постојале само две могућности: да се одустане од завере, или да се заједно уклоне и краљ и краљица. Уколико краљ не би прихватио абдикацију то је могло значити и његову смрт.  

Годину дана пре Мајског преврата Ненадовић је слао писма виђенијим грађанима и официрима у Србији у којима је предстојеће крвопролиће означавао као „догађај који ће се ускоро десити, на велику срећу Србије“.  Београдски трговац Никола Хаџи Тома је у Луцерну у Швајцарској са детаљима завере упознао Петра Карађорђевића. По повратку у Београд, потврдио је да је њихов сусрет био срдачан, изјавивши следеће:

„Кнез Петар је потпуно сагласан са завером. Упознавајући га потанко са њом, плакали смо и љубили се обојица. Рекао ми је да на све пристаје...“  

Након овог сусрета донета је и коначна одлука. Краљ Александар и краљица Драга морају бити убијени током преврата. Главни организатори завере били су генерал Јован Атанацковић,  пуковник Александар Машин,  потпуковник Петар Мишић,  мајор Лука Лазаревић,  а од цивила већ поменути Ђорђе Генчић. Супротно свим тврдњама, капетан Драгутин Димитријевић Апис није означен за једног од главних организатора преврата, што се може закључити и из поверљивих извештаја тајних служби Аустрије, Енглеске и Русије.

Ипак се мора рећи да је улога капетана Димитријевића у преврату била веома запажена, посебно када се зна да је дан уочи напада на двор једна група старијих официра почела да се колеба. Приметивши њихову реакцију, Апис се поставио заповеднички, запретивши им да уколико акција пропадне, сви ће завршити на Карабурми, где су у то време извршаване све смртне казне.

Више није било препрека које би омеле заверенике. У ноћи између 28. маја/10. јуна и 29. маја/11. јуна 1903. године, капије Двора је отворио гардијски поручник Петар Живковић.  У Двор су потом ушли капетан Драгутин Димитријевић Апис, поручник Анта Антић,  пуковник Александар Машин и Ђорђе Генчић. Са њима су били и остали учесници завере који су извршавали унапред утврђене обавезе. У општем метежу који је настао, било је погинулих на обе стране.

Апис је рањен од стране једног стражара у груди, леви кук и бутину, али ипак није подлегао повредама.  Завереници су стигли до спаваће собе краљевског пара, али их тамо нису пронашли. После два безуспешна покушаја претраживања Двора, довели су краљевог ађутанта, генерала Лазара Петровића  како би им открио просторију у којој су се налазили краљ и краљица. Генерал Петровић их је водио кроз све просторије које су се налазиле у двору, али је вешто скривао тајну одају у којој су се налазили Александар и Драга.

Овакво бесциљно тумарање настављено је све до тренутка када се чуо пуцањ из дворишта и јаук краљице која је кроз отоврен прозор дозивала помоћ. На њу је пуцао поручник Љуба Костић, командир чете Краљеве гарде.  У том тренутку поптпоручник Велимир Вемић  је на страни која је била окренута ка улици запазио да се испод завесе не налазе прозори већ врата са малим удубљењем за кључ. Генерал Петровић је безуспешно покушавао да одвуче пажњу завереника, говорећи да се тамо ништа не налази. Када су у једном тренутку затражили секиру да обију та иста врата, Петровић се обратио краљу са молбом да се преда.
Пре него што је изашао, краљ је заверенике упитао да ли може да рачуна на њихову заклетву. Након потврдног одговора једног од њих, отворила су се врата мале одаје, а потом су се појавили краљ и краљица која је претходно била рањена у лево раме. Након краткотрајног изненађења капетан Михаило Ристић  је први запуцао на краља. Краљица Драга је скочила у загрљај Александру покушавајући да га својим телом заштити од куршума. Потом је уследила страховита пуцњава свих завереника који су се налазили у просторији. Краљица Драга је убијена са осамнаест, а краљ Александар са чак тридесет метака. Завереници су у наступу беса наставили да касапе и мрцваре краљичино тело. Када се све завршило, тела краља и краљице су кроз прозор бачена у дворски парк.  

Након обављене лекарске обдукције, тела краља Александра и краљице Драге стављена су у металне сандуке, а потом у поноћ 30. маја/12. јуна 1903. године, у пратњи два завереника и једног вода војника у највећој тајности, обичним колима одвезена у стару Цркву Светог Марка. Без звона, почасти и церемонија које се приређују на сахранама владара, опело је одржао прота Никола Божић, а потом су оба сандука спуштена у гробницу краљеве бабе Ане Јованове Обреновић.